SPASITI SAMOG SEBE OD LAŽNIH PROBLEMA

Intervju: Milan Mijalkovič , arhitekta i nositelj demokratskog štapa 04/06/2025

Nedavno, na uobičajenom sezonskom otvaranju Magacina Macura u Starim Banovcima umetnik i arhitekta Milan Mijalković izveo je govorni performans „Kraj aprila”. Mijalković, koji u Beču predaje na Arhitektonskom fakultetu (TU Wien) predstavio je prisutnima multifunkcionalni masovni proizvod — „Demokratski štap” (Demokratenstab).

Vi ste arhitekta, živite u Beču, ali smo na otvaranju u Starim Banovcima čuli vaš govor, performans koji se na razne načine bavio rečju demokratija. Šta je cilj vaših beseda i kako one nastaju?

Javni govor kao tehniku sam otkrio ubrzo posle mojih arhitektonskih studija u Beču. Tada sam od uvaženog austrijskog arhitekte, umetnika, izdavača i mog prijatelja Hajdulfa Gerngrosa saznao da reč, zvuk ili slika mogu biti i vrata, i stub, i most, i svetlost. Paralelno sa mojim projektima koje sam počeo tada graditi kao arhitekta, radio sam umetnost, počeo da pišem i da govorim javno i pokušavao da i time oformim i stvaram javni prostor.

Sa druge strane, uvideo sam da je danas javni govor samo cenkanje o vrednosti robe, da vlada sujeverje, a ne vera u moć slobode izražavanja, da se puno priča, da se ubeđuje nasiljem i da javni prostor nestaje, da je cilj lov slabijih i nečujnih glasova, a ne njihovo ohrabrivanje. Poziv za učešće je poziv za učešćem u aplauzu. Reči u javnom prostoru su danas poput šarene perle: bezvredne, ali svetlucave i sjajne, tu su da prikriju zle namere. Shvatio sam da većinu ujedinjuje strah od istine. Cilj javnog govora danas je da izgledaš pametno dok se praviš glup.

Moji govori su elementi jednog projekta. Oni nastaju u procesu stvaranja, jer govoriti bez dela je samo javno samozavaravanje, goli teatar taštine. Cilj je stvarati mogućnosti, a ne samo nuditi izbor bez alternative. Cilj je spoznati dobra dela i ponavljati ih. Spasiti samog sebe od lažnih problema. Podeliti iskustvo…

Koji je bio vaš prvi javni nastup?

Bio je to govor „Galerija terorizma” (Terrorismus Galerie) iz 2012. godine, čiji je cilj označavanje začetka jednog novog umetničkog prostora i služio je kao čin ličnog oslobađanja od bilo kakve neodgovornosti. Govor iz 2016. „Demokratska reč” (The Democratic Speech) je bio govor koji je svako mogao da razume, a i svako je već znao napamet. Demokratska reč „pst…” je utišavala i smirila publiku i prizivala na sanjarenje; da se sve u snu samo od sebe razotkrije — bez buke, bez agitacije. Taj zvuk, što se inače čuje u bibliotekama i pred uspavljivanje, ovde je postao glavna figura retorike.
Govor „Sveobuhvatno zadovoljstvo: O apolitičnom” iz 2019. ukazuje da danas nije cilj da svima bude dobro, jer bi to značilo smrt za politički sistem. Ovaj govor je iste godine objavljen i kao knjiga, pod svojim originalnim naslovom na nemačkom jeziku „Allumfassende Zufriedenheit: Über das Apolitische”. A dešavanje „Preti uništenje” (Es droht die Zerstörung) iz 2024. postavlja okvir i predlaže listu osnovnih demokratskih postulata. To su neki primeri...

Autor ste i nekoliko knjiga u kojima pišete o moći većine, slobodi manjine… Koji su izvori vaših interesovanja kada je ova tematika u pitanju?

Moja poslednja knjiga, „Demokröt: Über die Mehrheit” (Demokrečač: O većini), objavljena je 2014. u izdanju austrijske kuće „Album Verlag”. Ovaj zbornik obrađuje nekoliko mojih govora iz proteklih deset godina i tako pruža uvid u većinske i manjinske grupe: od pravih demokrata, preko stvarnih, iskrenih i vernih demokrata, pa do naddemokrata i nedemokrata, sve do današnjih demokrata i najnovijih — demokrečača.

Izvori su ljudi… Na Radiju Beograd 2 nedavno sam čuo da se „ne zna iz čijih se usta istina izgovori”. Ne zna se ni odakle bogovi progovore. Danas postoji mnoštvo mogućnosti, izvori su svuda oko nas, a đavo, naravno, ne spava… i svuda se manipuliše i laže. Rado bih preporučio egipatski Maat, Aristofana i Lukijana.

Фото Paul Sebesta

Neobično je da se jedan arhitekta upušta u oblast koju bismo nazvali društveno-političkom… Koji su vaši motivi?

Arhitektura je, naravno, i politika. Javni prostor nije neutralna scena. Ali moji motivi nisu da uđem u politiku, nego da iz nje ne izađem. Prostor ne nastaje samo od cigle i betona ili od propovedanja već i od emocija, ohrabrivanja, zajedničkog brbljanja, smeha, zajedničkog učenja, zajedničke potrebe ili brige. Čuda stvaraju ljudske veze. Mora se paziti...

Gde izvodite svoje besede?

Besede su lepe... Tu ljudi opušteno sede i razgovaraju. Javni govor je javni nastup, tu se ne polemiše. Nije to rat rečima, a ni aplikacija na telefonu. Javnost nije internet. Javnost se desi i javlja samo javno. Javni prostor nastaje i bez dozvole. Onaj ko govori, u tom trenutku bi i da vodi. Odgovornost mora da postoji, ali ne u vidu pokoravanja. Prostor se stvara, on se i otima. Na ulicama, trgovima, u galerijama, u čuvenim muzejima, pred finim restoranima, na Dunavu, po selima, u renesansnim dvorcima, u crkvi, na fakultetu, u kafani ili u magacinu… može da se desi svuda. Javno nastupam samo kad se mora. Cilj je osloboditi ideje koje prete da mogu biti sa mnom i sahranjene.

Koji je vaš doprinos kao arhitekte Muzeju Macura, tj. Novom magacinu?

Pa, nadogradnje na magacinu u Starim Banovcima su, rekao bih, zajednički projekti sa Vladimirom Macurom. Nešto su moje, nešto njegove inicijative… Pričamo, onda ja iskiciram, a već sutradan on to izgradi i oplemeni prostor.

Možete li da nam kažete više o vašem poreklu — ima tu i makedonske i srpske krvi i čega još?

Moja majka Ljubica je Makedonka, kao i moja baka Spasija, koja je iz Prilepa grada. Milivoje, moj deda, rodom je iz Bosne, gde je početkom Drugog svetskog rata izgubio porodicu i sa četrnaest godina postao partizan desetar. Ja sam rođen i živeo u Skoplju do svoje osamnaeste godine. Moj otac je rođen u Beogradu. Njegov pradeda bio je Gligorije Janković, koji je sa svojom ženom Astrid Kupka (rodom iz Beča) bio vlasnik „Merime” iz Kruševca. Sa druge strane je moj čukundeda, pukovnik Jovica M. Miletić. Moja deca su rođena u Beču… Od šljive se pravi i marmelada, a i alkohol. Ako me pitate ko sam — dok držim ovaj štap, ja sam Skit, makedonski Helen.

Marija Đorđević
ПОЛИТИКА
04/06/2025

End

Top